ПОСЛЕПОДНЕВНА ТЕРАСА
(БЛИЖЕ ОД УВОДА)
Соба 425 није имала
могућност да објективно сагледа свет, али је умела да међу првима осети јутарњу
свежину и лепоту излазећег сунца. У соби не постоји тераса, али постоје три
димензије у сагледавању неба: тежина, дубина и ноћ. Из овог голубарског ћошка у послеподневним
часовима најтеже је уочити тродимензионални приказ неба. Јутро опијено сунцем пружа
јој тежину, а ноћ проткана звуковима мрачних дубина, узнемирује собне зидове и храни
њен дух. После подне у њој нема неба. У њој није било довољно места за речи
које почињу са „не“, као нпр. „небо“.
Из прича и причања некадашњих станара познато
је да је ово здање сведочанство свега и свачега. Та причања су варијанте оних
оригиналних и изворних прича, јер су преношене са колена на колено или са
камена на раме. Са ових тераса, не тако давно, бежало се од војне мобилизације;
на данашњем месту домске библиотеке, једном је био ноћни клуб, који је затворен
после убиства; у ову собу људи су долазили гладни живота, а одлазили сити од
његове спознаје. Било је глади, чак толико да су кокице биле чест оброк, рече
један вечити студент. Над овим прозором стајао је неки изгладнели или од учења
исцрпљени студент – он је видео небо, а данас се на истом том месту може
угледати молер, који бојом боји дом. Он боји у времену „овде, сада“, а студенти
се боје за време „негде, сутра“. Потреба за бојом постоји само после подне. Могуће
је да је било тако, али данас је, вероватно, „опет то, само друкчије“, баш као
и сутра, као и јучер.
Станар собе 425
преселио се у собу 141, како би променио место самовања. Са поткровља сишао је на
први спрат. Није у питању важност спрата, као код Балзака, већ је реч о тераси.
Желео је да путује даље од своје субјективности. Желео је да пронађе пети зид
собе и четврту димензију неба. То је било могуће једино на тераси.
Текстове о књижевности писао је по налогу, што
није много нарушавало његов идеал. Старешине из високе зграде крај Дунава, оне
бомбардоване реке, задавале су му различите задатке, а наслови које је тамо
добијао, са мањим изменама, исписани су у насловима текстова у овој књизи.
Копао је по меандрима тежине, дубине и ноћи, како би пронашао и разумео друга
мишљења о великим српским књижевницима. У ретким случајевима, када је осетио да
потреба за собом постоји, усудио би се да одлута кроз послеподневну терасу и испише
свој плашљиви суд. Погрешно плашљив и правично скроман суд. На тим местима
његови текстови почињали су да га подсећају на један жанр у развоју, на „записе
према есејима о књижевности“.
Тих
година испред очију терасе није било дивова или ветрењача, већ само један
хангаром камуфлиран авион – „лишний самолет“.
Он је својим трагањем постао сенка последњег сервисера тог авиона. Био
је то одраз који се супротставио сили несећања. Тераса у поподевној соби 141
умела је да доживи лет, док је он и даље гледао у окове или у хангар. 