Прикази


Милосрдне звери

Драги Тасић, Под сенкама Јестоније, Qwerty, Бор–Јагодина, 2012.



Садржина романа Драгог Тасића састоји се од прозних и поетских елемената. Прозни део представља основну сижејну нит, која повезује и уоквирује радњу романа. Редови поезије, који стоје у готово сваком поглављу, представљају низ (ауто)цитата из пишчеве књиге Јестонија, Атлантиди и Балканиди – Еп о изгубљеној стварности објављене у два издања ратне 1999. године.
Тематска основа романа Под сенкама Јестоније обухвата бомбардовање Савезне Републике Југославије из 1999. године. Званични назив ове војне операције НАТО алијансе је „Милосрдни анђео“, који у главном јунаку Гаврилу непрестано буди немир и патриотску жељу за одбраном отаџбине. Поред сведочења о колективном страдању на просторима Српства, књига тематски захвата и поглед угрожене индивидуе песника и причу о настанку његова два рукописа – Јестонија и Хиландарска повеља.
У дело је уткан опис НАТО агресије на Савезну Републику Југославију са три становишта. Прво се односи на „поглед из склоништа“, односно на доживљај рата из перспективе Гаврилове породице. Други угао гледања је у вези са „погледом споља“ – Гаврилово правно-историјско схватање светских и балканских геополитичких немира и превирања. Треће становиште укључује субјективни доживљај песника Стевана, који је, заправо, други, уметнички део Гаврилове подвојене личности.
Важно је напоменути да се ова три погледа на „милосрдно“ сејање смрти по Србији и Црној Гори у извесној мери разликују. Наиме, Гаврило, правдољубац и објективни историчар, никако се не може помирити са схватањима рата субјективног, помало бесног и афективног пеника – Стевана. Гаврилова супруга Олга, код читаоца оставља утисак присебне и одговорне жене, који често опседа мисао упућена на егзистенцију породице у ратном вихору. Олгин „глас разума“ и мајчинска интуиција може да разуме присебног и трезвеног Гаврила, али не и замишљеног, одлуталог Стевана. Други део личности њеног мужа за њу у једном тренутку представља „прележану болест“ (174) и фазу стреса коју је он неизбежно морао да преброди. Оно што је заједничко за сва три наведена угла посматрања рата, јесте згражавање и гађење пред кукавичком борбом (војном и медијском) и ширењем облака смрти надмоћног непријатеља.
Паралелно приповедање о једној српској породици (појединачно) и о Савезној Републици Југославији (колективно) на глобалном светском политичком фронту, пружа широку и аутентичну слику приватног и јавног живота Срба под НАТО бомбама. Приповедач ће у једном тренутку таксативно наводити чињенице у вези са бројем бомбардованих локација, људских жртава и материјалној штети, док ће непосредно после тога изнтети песников субјективни доживљај, који је често испуњен лирским елементима. Песник Стеван не зазире од непосредног исказивања осећања, како у поетском, тако и у прозном делу књиге.
Приповедни елеманти романа Под сенкама Јестоније јесу продукт исповести правника, историчара и песника, који кроз вапај једног човека износе свој доживљај рата. Предосећај и слутња песника (Стевана) прожимају интуиције правника и историчара (Гаврила) кроз централни мотив романа – мотив смрти и страдања. Смрт је приказана као продукт деловања Монструма, који је виновник силе деструкције. Насупрот непријатељској ватри и разарању, стоји духовно и морално одупирање –  уздизање нападнутог народа. Борба српског народа са силом деструкције исказана је сликама родних поља, која својим зеленилом и „стварањем живота“ пркосе сејачима смрти.
Писац је у неколико наврата нагласио важност цивилне одбране земље, подсећајући и на протесне скупове студената и других одговорних људи широм земље, који су својим телима бранили преостале мостове. „Милосрдни“ НАТО са жељом да сломи сваки трачак опирања свог противника, почиње да бомбардује цивилне циљеве: болнице, обданишта, цивилне возове, колоне избеглица и др. Роман Под сенкама Јестоније обухвата сведочење и о свирепом коришћењу касетних бомби у рату против СРЈ, које односе многе животе.
Нарочито се истиче сцена бомбардовања складишта горива, недалеко од Гаврилове куће, која је дата у поглављу „Миља“ (152). На месту несреће Гаввило затиче мртве и рањене суграђане, који су кренули да обаљају послове на родним пољима. Јунакињи овог поглавља Миљи Гајић, у болници саопштена је трагична вест о погибији супруга и рањавању ћерке Љиље, после чега ће се и њој погоршати здравствено стање. Ово место у роману експлицитно упућује на сукоб сила деструкције и сила изградње света, односно на сукоб злочинаца са насушним људским хуманитетом. Онима који желе да живе и изграђују свет, по кратком поступку ускраћено је право на живот, а онима који желе да гасе животе, допуштено је све.
Одупирање и снага воље појединца у рату најбоље су осликани кроз Гаврилово наличје – лик песника Стевана. Све што један уметник може да уради у рату јесте исто оно што може урадити у миру, а то је стварање уметничког дела. Стварање уметничког дела јесте опирање забораву и борба за памћење пред брисачем свемоћног глобализма. Ставан пише еп Јестонију, како би на најбољи начин сабрао мноштво трагичних утисака који га опседају у ратној свакодневици. Песник се рату одупире објављивањем ратног издања Јестоније, које ће због окрутних околности доживети скромну рецепцију. Ипак, на једној књижевној вечери, Стевану ће бити пуно срце када чује да три девојке читају стихове из његове књиге. Мноштво цитата из Стевановог епа потврђује да његов рад на рукопису није само вид бежања од реалности, као што ће често помислити његова супруга Олга, већ је реч о својеврсном фронту против свих злих и разарајућих сила на свету. На таквом фронту идеја Стевану је дозвољено да буде у првој линији фронта.
О ауторовом погледу на поетски део романа сведочи неколико аутореференцијалних исказа, који истичу својеврсне слабости утицаја поезије на људски живот: „Али он, њен творац, постао је свестан да је Јестонија само дуга и неутажена његова чежња да се изговори патња због пропасти славјанских илузија Срба. Уградио је у њу болна збивања, патње и сузе, али она неће жалостити нити радовати никога. Њене вредности, узвишености и духовности јесу испод чињенице да је живот човеков неухватљив, изнад поезије. А он је Јестонију створио понет илузијом да је могуће да га поезија узвишава и оплемењује.“ (172).
Завршетком рата завршено је и постојање другог Стевановог рукописа – Хиландарска повеља. Овај текст представља посебну врсту песниковог отпора НАТО окупацији. Назнака песничке имагинације о победи Срба над Атлантидима, које представља Монструм, увела је Стевана у дијалог са лудилом: „Стеван је пореметио умом, пише Хиландарску повељу по којој Срби одбијају напад Монструма, и он се, обешчашћен враћа у своју атланску јазбину. Повељу ће преписати на пергамент и ако не буде могао да је однесе у Хиландар, нека је Хиландару преда његов син Вељко.“ (169).
Тасићева књига, као што је напоменуто, садржи и низ кратких аналитичких коментара на геополитику Балкана и читавог света. Гаврило, познавалац права и историје упорно тумачи политичке игре, које су имале поражавајућ резултат за српски народ на Балканском полуострву: бомбардовање српских положаја у Републици српској 1995. године, Дејстонски споразум, преговори у Рамбујеу, Кумановски споразум и др. Став главног јунака садржи мисао да земљу треба одбранити, јер ће предаја значити почетак колонијалног робовања. Гаврилово мишљење не дели његова ћерка Надица, као ни фамилија из иностранства, која тврди да рат треба окончати предајом.
Важно је истаћи да књига садржи и опис светлих тренутака, који су у вези са породичном срећом. Када Гаврило и Олга добију унуку Александру, истог тренутка заборављају на све потешкоће које су их у рату задесиле. Рађање новог живота удише снагу Гавриовој породици и наду у излаз из мрака у светлу будућност.
Књига Под сенкама Јестоније опомиње и сведочи о једном историјском тренутку, који је свим „независним“ народима света показао да више нико нема право на слободу и место у светској историји, уколико пре тога не добије „дозволу“ од „надређеног“. Закон јачег 1999. године свету је објавио епоху свог процвата, у којој само сила и моћ додељују „дозволе за живот“. Сви који одбију понуду, у свом дворишту ће имати уранијум, а у својим кућама смрт.


Милан ГРОМовић

Окови титоизма

Мило Ломпар, Повратак српском становишту?, Catena mundi, Београд, 2013.



Професор Мило Ломпар предаје Српску књижевност 18. и 19. века и Културну историју Срба на Филолошком факултету у Београду. Објавио је велики број књига о српским писцима: О завршетку романа (Смисао завршетка у роману „Друга књига сеоба“ Милоша Црњанског), Модерна времена у прози Драгише Васића, Његош и модерна, Црњански и Мефистофел, О трагичком песнику, Његошево песништво и др.
Књига Повратак српском становишту? садржи петнаест разговора, који су у тематској спрези са две књиге које је Ломпар претходно написао – Моралистички фрагменти (2007, 2009) и Дух самопорицања (2011, 2012). Разговори су вођени у периоду од 2007. до 2013. године и својевремено публиковани у периодици – Печат, Кораци, НИН, Бестселер, Екстра и др. Према речима аутора, ова збирка интервјуа има задатак да појасни и допуни схватања која су изнета у претходне две књиге, и као таква представља својеврстан одговор критици.
У готово свим разговорима појављују се кључни појмови, који коренито одређују Ломпарове погледе на геополитичка, књижевна, лингвистичка и културноисторијска померања на простору српске културе: „Српска културна политика“, „идеологија србијанства“, „титоизам“, „српско становиште“, „дух самопорицања“, „секуларно свештенство“ итд. Са друге стране, Повратак српском становишту? је и оглед о великим српским писцима, попут Његоша, Растка Петровића, Драгише Васића или Црњанског, као и о филозофу Николи Милошевићу.
Трећи слој књиге кроз низ дигресија укључује често прећуткивану историју, као што је убиство Светислава Стефановића, изузимање Дубровника из Зетске бановине, обновљено питање „српске кривице“, које ће обележити 2014. годину, или поређење колонијалног условљавања Србије од стране Хабзбуршке монархије, са истим поступком који данас спроводи ЕУ. У садржај књиге укључени су и догађаји који су се десили недавно – забрањивање ћирилице у Вуковару и отворено ограничавање људских права Србима у Црној Гори.
Овакав скуп мотива и тема јесте константа, која је приказана из различитих интерпретативних углова, зависно од смера разговора. Понављања и учестало проблематизовање истог феномена, ауторовом интервенцијом вешто су уклопљена у целину, како би књига попримила форму културноисторијског и есејистичког приповедања кроз дијалог. 
Мило Ломпар својом књигом осветљава често прећуткиване историјске проблеме и савремене невоље, које системски прате српску културу. Један од највећих унутрашњих противника плодоносног развијања српске културе јесте недостатак српске културне политике и српског становишта, који настаје због континуираног самопорицања.
У уводу књиге аутор износи следеће: „Превасходни циљ националне интелигенције требало би да буде одржање – у јавној свести – интегрализма српске културне политике као битне компоненте државне и националне егзистенције саме Србије.“ (13). Када престане самопорицање, почиње дефинисање културне политике, која представља идеју и насушну самосвест о даљем духовном и биолошком кретању сваке одговорне нације.
Главна препрека у заснивању српског становишта јесте „титоизам“ – идеолошка заслепљеност, која и данас жари и пали по вековним тековинама српске традиције и културе. Ломпаров став често је био оспораван и маркиран као искључив и националистички, због чега се у овој књизи неретко могу срести, до извесне мере банализована али прецизна „појашњења“ за „оштре критичаре“. Као репрезентативан пример могу послужити следећи цитати: „Српска култура треба да буде култура разлике у односу на глобализам као идеологију и култура учешћа у глобализацији као светскоисторијском кретању које је неизбежно“ (13) и „Националисти који су оспоравани у име комунистичког интернационализма сада бивају оспоравани у име глобалног интернационализма“ (29).
Мило Ломпар, интелектуалац и патриота, заузима одговоран став и својим делом указује на тачке расипања српске националне традиције. То су исте појаве о којима је писао Милош Црњански у својим Идејама, заговарајући тезу о неопходности културног препорода, који би предупредио комунистичко „брисање“ делова српске културе. На угроженост руске културне политике указивао је Александар Солжењицин, други Ломпаров узор, из чијег дела ће преузети термин „самопорицање“. Књига Повратак српском становишту? написана је на трагу здраве родољубиве свести, која као таква представља својеврсни отпор „оковима“ титоизма, попут отпора комунизму код Ломпарових узора.
„Идеологија србијанства“ је феномен којем је у књизи посвећено значајно место. Наслов једног разговора На делу је свођење свега „српског“ на „србијанско“ јасно упућује на једно геополитичко кретање које је данас актуелно. То кретање виде сви осим нас, рећи ће аутор: „Ми смо објект, а не субјект политике. И зато би било важно да се бавимо собом. Увек имамо велики проблем када немамо српско већ југословенско или европско или глобалистичко становиште. Ви, данас, у 2012. години, у Србији, немате српско становиште.“ (159).
„Српско“ културолошки и национално обухвата све Србе, а „србијанско“ географски одређује Србе из централног дела данашње Србије, што чини погодно тле за оне који би да „профитирају“ од свега што није србијанско. Поред мноштва цитата председника Републике Србије, који су приложени у књизи (обавезно у фусноти!), нарочито је интересантан онај који директно упућује на ову појаву: „Срби у Босни су Босанци.“.
Мило Ломпар својим делом говори о извесном системском деловању хрватске културне политике, која је кроз Југославију обезбедила свој настанак, на рачун нестанка дела српске културе. Повратак српском становишту? објективно и аргументовано упућује на повезаност хрватске културне политике са титоизмом. Из ових веза у Хрватској се развија национални мит, док се у Србији, под притиском „секуларног свештенства“ негује мисао о новом југословенству (унутар Југосфере), као једином извесном путу у будућност.
Ломпарова збирка интервјуа представља својеврсну књигу-уџбеник, која је настала из свести да „Културе нису спонтани процеси... нису само природне појаве, оне су и вештачке творевине“ (158) и која има задатак да читаоцу пружи кап слободоумља и подстрек за свеукупно сагледавање културе којој припада.
Повратак српском становишту? заузима друштвено одговорну позицију и приповеда о универзалним хуманистичким вредностима; о великом и тешком духовном задатку сваке нације; о највећем светском фронту; о људској врлини и моралу.     
    
Милан Громовић

Смрт у темељима

Павле Зелић, Пешчана хроника, Лагуна, Београд, 2013.



Зелићев роман заснован је на литерарном осветљавању једног историјског периода (време непосредно после Другог светског рата), које је скоковима у прошлост и будућност додатно обогаћено фантастиком, односно елементима хорор жанра.
У структури Пешчане хронике налази се испрекидан хронотоп, који садржи један простор и три временска слоја: дешавања у логору „Старо сајмиште“ у време Другог светског рата, радна акција на крају четрдесетих година двадесетог века и финале распада Савезне Републике Југославије – крај деведесетих година, са нагласком на НАТО бомбардовању 1999. године. Највише простора у књизи припада последњој временској етапи, која кореспондира и укључује претходне две, док се време седамдесетих година спомиње епизодно и спорадично, а не као четврти временски слој.
Прича о настанку Новог Београда описана је из перспективе приповедача-саучесника, који је уклопљен у активизам младих пионира на радној акцији. Убрзо, већ у „прологу“ романа, појављује се фактор заплета радње – неко или нешто, које вреба из песка под земљом и односи животе вредних акцијаша. Одгонетка ове загонетке вештим приповедањем и драматизацијом одлаже се све до „епилога“, односно последњих страница књиге. Кључ приказане тајне читалац открива постепеним корацима, кроз пет делова романа, симболички повезаних мотивима песка, страха, смрти, огледала и параноје.
Главни јунак романа је Илија Орловић, бивши члан ДБ-а, који се након изненадног и прераног завршетка каријере окреће породици, сину Лакију и сећању на преминулу супругу Тамару. Илија је „пропуштен кроз шаке“ комунистичког и социјалистичког режима, који му је као заслужену награду доделио висок и ризичан степен параноје. За разлику од чувеног голооточанина Илије Чворовића, који несвесно, али системски уништава властиту породицу и себе, Орловић ће се издићи из идеолошког пепела и са својом „новом породицом“ кренути у једну бољу и здравију будућност. Илијин живот „виси о концу“, што потврђује „необуздани рој“ суицидних мисли, које га опседају у континуитету и оштро исијавају из његових потресних дијалога са огледалом. Презиме главног јунака повезује његов карактер са орлом, јер је обележје његовог контакта са окружењем управо велика и тешко сагледива дистанца, попут удаљености орла од земље.
Читалац може стећи утисак да су сва необична и опречна дешавања на игралишту испред Илијине зграде – исти простор на којем су после Другог светског рата погинули млади пионири и на којем су за време истог рата мучени и стрељани Срби јеврејске и хришћанске вероисповести – директан продукт размишљања полуделог бившег полицајца, све док на ред не дође примеса хорора (низ крвавих сцена). Из пешчаника на игралишту излазе духови погинулих акцијаша, који уливају страх свима, од станара зграде до политичког врха. Нико није могао да реши овај „проблем“, али Илија је онај изабрани, који ће добити ту битку.
Илија Орловић има насушну потребу за непрестаним опирањем од свега што подсећа на систем и идеологију која га је учинила параноичним и од њега направила „звер“. У њему је уобличена особа, која се у својој каријери према животињама опходила људски, а према људима животињски. У покушају да се врати здравој памети главног јунака ометају духови, који за своју следећу жртву врбују његовог сина Лакија. Оваква ситуација Илију отрежњује и приморава на велику борбу, у коју ће укључити све новостечене пријатеље. Пре напада на његову породицу, Орловић је био у кући, испред рачунара, скривен од измишљених непријатеља, док ће сада изаћи из сенке и суочити се са собом и са светом. Илијина лектира су историјске књиге „разбацане свуда по кући“, али му познавање званичне (победничке) историје неће много помоћи у разоткривању мистериозне смрти сакривене у темељима великог града. Предмет који ће покренути размотавање замршених појава јесте прећутани и сакривени рукопис, као у великом делу Умберта Ека. Дневник ударника Ђорђа Османчића, који представља живог (свевременог) сведока и симболичку синтезу садашњости и прошлости, јесте својеврсна књига-кључ за разрешење заплета Пешчане хронике.
Дело Павла Зелића посредно указује на реалне и истините историјске чињенице, које су у вези са зверствима учињених од стране немачких генерала Едгара Енгеа и Херберта Андорфера у Другом светском рату. Сведочанство о прећутаним злочинима може представљати металитерарни елемент Зелићеве прозе, који има рецепцијску улогу, односно, својеврсну функцију шифре и путоказа за читање. Дискурс фантастике дозволио је аутору да „зверски предмет“ претвори у песак, који ће отићи у ветар и тако симболички ослободити масакриране жртве у масовним гробницама. Интересантна је чињеница да се ове године појавио филм Кад сване дан Горана Паскаљевића, који осветљава исти феномен брзоходног масовног убијања, али из нешто другачијег угла. Роман Пешчана хроника близак је формалном и садржинском обрасцу постмодерне српске прозе, која је, према тврђењу Саве Дамјанова, лишена „чисте“ фантастике, неговане у романтизму и модернизму, и усмерена на другу поетички инспиративну страну фантастике – на њену слободу, алтернативност, субверзивност и друго.ава Дамјанов, Постмодерна српска фантастика)
Пешчана хроника је првенствено хроника, сведочанство о непрестаној и увек актуелној потреби различитих политичких идеологија, да неподобне и по режим узнемирујуће чињенице гурају под „вео несећања“, али, са друге стране, и о обнови разума и породичних вредности, које побеђују сваку наметнуту силу.


Милан Громовић

Дводелни губитак

Марко Танасковић, Олуја, Укронија, Београд, 2012.


Роман Марка Танасковића садржи деветнаест епизодних прича о познатом писцу Павлу Јанићијевићу, који је добитник НИН-ове награде за „штос“ роман Људи из излога. Због велике посвећености списатељском раду, Павле је заборавио други део своје личности–емоционалну интелигенцију. Последице сваког заборављања су фаталне: Мислио је да лови, али је постао ловина. Његов, испоставиће се „закржљали и патетични“ поглед на љубав према жени и отаџбини, одвео га је у физички (егзил) и духовни (губитак карактера и принципа) пораз.
На првим страницама књиге читаоцу је наметнута насушна дистопијска особина овог штива. Уводни мото преузет је од Џорџа Орвела; главни јунак романа–писац, осим што покушава да савлада потешкоће у писању свог новог романа Обећана земља (Утопија), још пише и дневник попут Винстона Смита у Орвеловој 1984.
Олуја доноси живи и динамични графикон социополитичких и културних померања у Србији на прагу 21. века. Промене српског друштва осветљене су кроз три типична самољубива представника: Павле–универзитетски професор, познати писац и син угледног сликара; Владимир Кнежевић–лукави политичар, блудник и користољубац и Барбара Вајс, космополита, фотограф, наркоманка и елегантна проститутка вишег реда. Ова три типа личности чине љубавни троугао, у којем због егоцентризма не постоји могућност за остваривање узајамне љубави. Уколико се њихови погледи на љубав ослове именима књижевних епоха, ствари изгледају овако: Барбара и Влада имају „постмодерно“ схватање љубави, у којем егзистирају две извесности: интерес и секс, док је Павле „романтичар“ који љубав види на „традиционалан“ начин: Брак, породица и деца.
Павле је усамљен у изражавању воље за љубав, али то не може да увиди, јер је заслепљен другим делом своје личности–и он је човек од каријере, што га повезује са женом која (углавном) не жели породицу, већ успех и светску славу. Приуштио је себи већи стан и жели да оснује породицу са својом старом љубављу Барбаром, али, постоји проблем са његовим разумевањем емоција. У њој види само оно што жели–пројектовано сећање на старе дане, а не реалне околности, према којима је она: „софистицирани космополита и жена од каријере“. Њено схватање среће није мир, већ унутрашња олуја испуњена немиром и адреналином. Павле неће моћи да препозна дух времена у којем пише и покушава да воли, због чега ће упасти у вихор олује.
Танасковићев роман поседује есејистичку, историјску и политичку димензију. Размишљања београдског писца о књижевности разасута су у фрагменте од почетка до краја књиге, што може да представља један „изломљен“ есеј о моћи у књижевности. Други есеј у расутим фрагментима у овом роману је есеј о жени. Поглавље „Портет уметника у младости“ осим што алудира на Џојсово дело, испуњено је и ретроспективним приказом Павловог одвајања од наметнутог ауторитета. На овом месту у Олуји дат је поетички успон и ослобођење једног писца у пуној снази, док ће на крају свог пута ипак пружити „перо помирења“ идеологији, која ће му као награду обезбедити потребну моћ освете, али и стваралачко ропство.
Главни лик романа изражава својеврсно дивљење према моћи писања, због чега му неће бити тешко да се одупре ауторитету оца сликара: „Писци имају моћ да мењају свет кроз утицај који њихове речи имају на животе људи који их читају, они су господари људске свести и произвођачи смисла, док сликари, у најбољем случају, могу само тај исти свет незнатно да улепшају.“ (29) Главни јунак је захваћен „олујом“ протеста и жељом за променама већ на рођењу, јер је био дете бунтовне „шездесет и осме“. Предодређен је својим рођењем, па сходно томе осећа нужну потребу за учешћем у петооктобарским променама политичког режима у Србији. Павле је у целости прожет дивљењем према „олуји промена“, како индивидуалних тако и колективних (историјских). Он је универзитетски професор који жели породични мир, али олуја његовог духа и духа времена у којем живи има другачије планове са њим.
Павле Јанићијевић исказује поетичку потребу за писањем о „другој историји“ и претендује на то да његов читалац учи од „алтернативне учитељице живота“ („Historia magistra vitae est“). Он ствара „имагинарну реалност“ са отклоном од званичне историје. Танасковић на аутентичан начин смењује историју фикцијом и обратно, доводећи тиме у питање релевантност историјске истине.
Олуја обухвата и питање прекрајања историје. У овом случају такве интервенције чини главни јунак–писац, који алтернативну историју смешта у предметни свет свог књижевног дела. Аутор указује и на моћ медијских инквизитора, који су најуспешнији актери у прекрајању истине–по Гебелсу: „Сто пута поновљена лаж постаје истина“. Када Павле због свог патриотског опредељења заврши у затвору, медији су његови највећи џелати. Историја распада Југославије у овом делу фиктивна је: рата у БиХ и Хрватској није било, иако је било великих изгледа за то, већ је дошло до мирног распарчавања федерације по републичким границама. Али то није случај и у Павловом стваралаштву, у којем се уместо историје појављује фикција. Наиме, у подтексту овог романа на известан начин стоји постмодернистички поступак отварања прошлости у садашњости, о којем говорин Линда Хачион у својој књизи Поетика постмодернизма: „Постмодерна фикција сугерише да преиспитати и представити прошлост у фикцији или у историји значи у оба случаја отворити је према садашњости, заштитити је од тога да буде коначна и телеолошка“.
Танасковићев роман састоји се од неколико романа у роману. У Павловом роману Обећана земља главни јунак је, ни мање ни више него писац–Раша Ераковић, који са својом супругом Милицом бежи из ратне Југославије у Утопију–Канаду. Да ствари буду још замршеније, и он пише роман под насловом Африка, који, на сву срећу није завршио, иначе би сваки читалац Олује био „неповратно“ сломљен од превеликог броја креативних писаца. Интересантна је чињеница да Павлов јунак Раша Ераковић пише конвенционални љубавни роман о Ђорђу и Ани, у којем нема ратног вихора на Балкану. Реч је о алтернативној историји у два слоја. Ова замршена игра приказивања чина писања у Олуји може се шаљиво назвати „Рат и мир“, јер се ова два феномена циклично смењују.



Игра писања о алтернативној историји упућује на говор о кодексу саопштавања истине. Брисање историје једнако је убијању сведока пред суђење. Пораз историје је крај памћења света. Павле је изгубио бригу за истину и спреман је да склопи уговор са ђаволом. Желео је да се нашали са писањем историје, али у тој игри није могао да не буде саставни део ње. Преостала му је „божанствена равнодушност“, како гласи наслов последњег поглавља и себична брига за властиту егзистенцију: За секс, а не за љубав; за модерно, а не за покушај разумевања традиционалног; за апсурд и нихилизам, а не за истину.
Павлов губитак састији се од два дела, тј. од пораза на два фронта: Емотивном и књижевном, који укључује и политички. У свом блиском пријатељу Владимиру не види узора, јер су у домену његовог интересовања искључиво интерес, политички положај и материјално благостање. Павле се и политички опредељује за родољубље, које је у његовом времену „анахрона идеја“. Због немогућности да потисне „олују“ у себи постаће члан десно оријентисане организације „Национални понос“. Мото овог револуционарног удружења: „Не пуца Гаврило, пуца принцип...“ (187) јасно одређује њен програм и циљ. Кроз размишљања и деловање главног лика романа и његовог обожаваоца Кубуровића дата је визија другачије Србије, која је добрим делом продукт изникао из њихове лектире.
Писац Јанићијевић ће (испоставиће се веома непромишљено) покушати да визију уклопи и у своје политичко деловање, по угледу на остале чланове организације. Важно је споменути кореспондирање одабира књижевног жанра са променама тока мишљења код главног јунака романа. Када је испуњен усамљеничким мислима, Павле се исповеда кроз форму дневника; у тренуцима среће и слободе пише роман; у притвору пише колумну, а на крају свог турбулентног пута опредељује се за моћ и поново пише роман, али у „коауторству са вишом силом“.
Упркос недостатку мотивисаности појединих делова и „разбијеној“ мисаоној структури кроз неспретно „разбацана“ поглавља, Танасковићево дело задржало је фокус на немилој судбини појединца (спој  странца и „сувишног човека“) и на хуманитету уопште. Ово је роман о младом писцу у олуји, који је доживео старост, болест и смрт (пад у посед идеологије) властите поетике до своје 32. године живота. Иза њега остаје писање, али не и оно што је написао. Његове књиге прогутала је рециклажа. Екологија је ипак на првом месту.

Милан ГРОМовић
Нихилистички шапат и меланхолија у клепсидри памћења

Борис Капетановић, Хомер за рачунаром (Ходочашће кроз бешчашће),
Легенда, Чачак, 2012.

            Статуа чувеног грчког песника, на насловној страни Капетановићеве књиге украшена је црним наочарима. У складу са модним трендовима XXI века, и слепим песницима дозвољено је да уживају „реј бан“ цвикере, како би били укључени у широкогрудо демократско друштво. И не само то. Сви песници данашњице не морају да пишу, јер ће то уместо њих радити рачунар – новија врста папируса, пергамента или чак беседе оплемењене вештачком интелигенцијом. У старој Грчкој рапсоди су на свечаностима у част богова певали и популаризовали Хомерове спевове, тако што су својим певањем „шили“ делове спевова у форму јединствене целине. Хомер данашњице може уживати рекламу ове врсте на много бржи и квантитативно делотворнији начин. Довољно је да песник седне за рачунар и беседа (ходочашће) почиње. Некада се поетички „шило“ од дела ка целини, док је данас иста релација неким чудом изменила ток: део према делу. Распаднути делови данас немају конца за спајање. Незадовољство овим новонасталим симплификованим односом у песништву, али и у животу Новог, немирно кључа из циклуса „Ходочашће кроз бешчашће“. Ни седење за рачунаром није савршено, па и данас песник мора учинити известан напор. Како би одржао свој поетички замах, довољно је да се песник „ресетује“ и да „кулира, брате“. Пре ресета свог пера, Хомер мора квалитетно да „набуџи“ своју „машину“ и да буде „... брате/Хомер за рачунаром/Леворуки Хомер...“, како каже Капетановић у песми Еее брате.
Чачански песник Борис Капетановић у својој књизи Хомер за рачунаром остварује бројне синхронијске и дијахронијске интертекстуалне везе са другим поетским душама. Могуће је говорити и о везама регионалног типа, као што је веза са великим песником модерне, такође Чачанином – Владиславом Петковићем Disom. Лирски субјекат Капетановићевог дела нема „очи, што га чудно по животу воде и гоне“ и не тоне у меандрима слутње као субјекат његовог песничког саборца, али јесте утамничен животом (рођењем) и на плећима носи „... једно труло време,/Маскиран порок, разврат и незнање“, како пише у Disovom Распадању. Лирски субјекат књиге Хомер за рачунаром непрестано хода, лебди или плута по свету, који га, као у Disovim Утопљеним душама „гледа погледом трупина“. „Страшни пожар“, „црне купине“ и „трње“ из пете строфе Дисовог Распадања у Капетановићевој књизи су билборди, рекламе, безумље младих пролазника, политичари, пусте улице бешчашћа и безљудна обала реке, који творе свет и време својеврсног „новог распадања“. На почетку књиге налази се посвета упућена извесним „Скерлићима“, која овом низу придружује и јасно одређену књижевну критику, која је оставила велике последице на Disa. Можда и на Капетановића, али у неком другом времену? У првој песми циклуса „Хомер за рачунаром“, која носи наслов Ходам присутна је опозиција некада : сада. Мотив писања у ходу „давно уцртаних кругова“ може упућивати на немогућност за проналажењем смисла у чину писања: „Ходајући пишем/Све саме бесмислице“. Реч „сплин“ налази се на два места у песми, што асоцира на чувеног љубитеља зеленог апсинта и на његову књигу Париски сплин. У овој песми лирски субјекат је у извесној мери „странац“, као у истоименој Бодлеровој песми. И у следећој песми присутан је отпор према традицији, која не представља ништа друго до „Гомиле смећа/Вековне наслаге/Влажног духовног отпада“. Након овог агресивнијег наступа, у песми Ходочастим до светилишта упадљива је једна неоромантичарска синтагма: „покојна младост“. Циљ хаџилука кроз бешчашће је памћење меланхоличног сећања. Светиње које лирски субјекат обилази делови су града Чачка, али и значајне трасе његове емоционалне топографије – „Тргом/Кроз парк/Преко бедема/До реке/На брани“, који имају извесну ритуалну улогу у песми, као и у читавој збирци. Курзивом истакнут стих „Меланхолија у септембру“ недвосмислено упућује на интертекстуалну везу са песмом Меланхолија, чачанског песника Рашка Јовичића. Жал за оним што се не може повратити, меланхолија и карасевдах је чест патетичан призвук у Капетановићевој књизи, као и у Јовичићевој поезији. Песма Неуморно ходам, која је истакнута и на полеђини ове поетске збирке, поново буди поетичка сагласја са песницима романтизма. Капетановићев дистих „Неуморно ходам/Погдекад застанем“ у извесној мери подсећа на чувени стих Ј. Ј. Змаја: „Пођем, клецнем, идем, застајавам“. Неуморни ход из ове песме упућује на својеврсни нихилизам и на апсурдност бирања и одабира. Ову тезу потврђује трострука негација из песме: неизбежност („Непогрешиво бирам/Тежи пут“), немогућност и апсурдност бирања („Свеједно“) и неминовност пораза („Не постоји/Ни једна једина стаза/Која ме не би/Одвела Паклу...“). У песми Blues лирски субјекат поново хода улицама, али сада се свет који га окружује духовно осипа. Темпо живота једног слободног ходача кроз свет ограничења и бешчашћа исувише је спор да би остварио блискост или елементарну перцепцију пребрзог света.
Поред меланхолије, друго осећање које опседа и умара лирског субјекта књиге Хомер за рачунаром јесте брзина. На једној страни је убрзање света данашњице, који карактеришу „подвале“ и клопке у виду билборда, реклама, семафора или наплатних рампи; док је на другој страни лирско „ја“, које хоће насушни мир и спорији темпо истицања песка из горњег дела животне клепсидре (старења): „Живим у зауставној траци/Корњача на Highway-у/Ретроманијак!“. Улични ходач у „големој глобалној селендри“ запажа „сивометалик младиће“, којима се жури у свет смрти. За ретроманијака овог лирског путовања вожња бржа од живота и његових законитости представља смрт, као прерани и безумни животни циљ. Читавом књигом, попут драмског јунака, јавља се својеврсни посматрач/критичар сурове материјалистичке стварности; јединка у молитвеном крику, пред Богом који је већ дуже време глув као Бетовен.
            Из дела Бориса Капетановића често исијава апокалиптични тон. Меланхолични путник у руху лирског субјекта не жели никакву везу са светом брзине, а најмање жели да буде у домету мреже таквог света. Овакав закључак најбоље потврђује мотив „размрежавања“ из хаоса, прожет страхом од распадања у песми Провајдеру да умакнем. Песмом Праведници песник се противи неправди у свету и упућује ударце неукусу, блуду, примитивцима који кроје закон, али и светим оцима, који броје шушку. У песми Господе до танчина је банализован библијски мотив потопа, који овде прераста у нихилистички шапат. За читаоце је важно истаћи да лирски субјекат ове збирке песама није увек у сукобу са светом у којем конзумира ходочашће кроз бешчашће. У песми Живим на тржници, хипотетички посматрано, поред критике свеопште потрошње, материјализма и трговине, лирски субјекат је помирен и утопљен у своје окружење. Слична ситуација присутна је и у песми Не напуштајући крлетку.
У последњем стиху песме Отишао сам на пијацу брзе хране непосредно се упућује на поетичку везу са Превером, што (у мањој мери) умањује значај остварене комуникације са делом истог песника у остатку песме. Техником сказа Капетановићевом ходочаснику обезбеђује се дубље присуство у свету који га окружује – улица, брзина, пуста места у граду, напуштене људске судбине итд. Поред уношења жаргонизама у редове ове књиге, нешто ређе дешава се да Борис Капетановић запева својеврсном „песмом на народну“ из богате српске традиције. Приповедање које у извесној мери подсећа на српску усмену књижевност, заступљено је у песмама: Херојском улицом ходам („Посадише четирсемафора/Ко четри љута оклопника“), Није ми што сам се брукао („А ти/Вило бела/Где си била/Где си дангубила...“) и Сам ћу себи искројити раку („Да крв ова/Чикоте нахрани/Из којих се/Рујно вино цеди“)  У истој песми употребљен је турцизам „пенџер“, што доприноси лексичкој блискости ове песме са песмама из народне лирике (нпр. „Девојка га оком запалила/Чарним оком кроз срчали пенџер“). Лексика у књизи Хомер за рачунаром разноврсна је, па укључује и поједине кованице („киселогоркослатки“), речи из фонда информатике („3д пејзаж“, „сајберкаубоји“, „провајдер“) и др.
            Циклус Ходајући апострофира ход(очашће) према самоспознаји и запамћивању, као јединим извесностима и избављењима из бесмисла и лудила. Немогуће је зауставити се у савременом свету, јер то није ритам живота уз „електронске креатуре“, „мобителе“, „платне картице“ и „лаптопове“. У таквом свету није могуће ни бити мудар на латински начин – немогуће је цитирати. У таквом свету може се само трошити, уз подршку Великог Брата, каже песник.
Симболика хода и ходања у Капетановићевом делу је разноврсна, али за ову прилику важно је издвојити неколико теза. Мотив ходања у спони је са дискурсом лудила у другом циклусу књиге – „Ходам, да лудило проветрим“, где може симболисати избављење и бежање од таквог стања. У овој књизи ходање представља саморазумевање („ходам да себе сретнем“), страдање и патњу („По мукама ходам“),  страх од губитка моћи писања („ходам да сам музама на оку“), фобију од догме и идеологије („ходам да ме не затрују новом религијом“) итд. Наслов песме Не мислећи, ходам саопштава поруку да је ходање у овој књизи нека врста бестежинског стања, или модернистичког плутања. Глаголска именица „ходање“ и глагол „ходам“ у читавој збирци функционипе као својеврсни припев: „Ходам да Луцифера заварам/Ходам да души олакшам/Ходам да утеху стекнем, терапије ради/Ходам да себе не изгубим/Ходам да се не упецам“ итд.
            Последњи дистих књиге Хомер за рачунаром Бориса Капетановића остаје на тромеђи између питања, апокалипсе и наде: „Хоће ли се одважити когод/Реч утехе да пружи“. Читајући овакво штиво, читалац наилази на низ семантичких прелома, замуцкивања и застајкивања, који се одражавају на темпо егзистенције меланхоличног путника на зауставној траци нихилизма. Зауставна трака није такси или аутобуска станица, а меланхолични путник није само човек прошлости, већ и архитекта памћења, које је челично утемељење наизглед распаднуте, али часне будућности. Где је кутак вашег хода у шапат меланхолије и нихилизма, који вас води вољи и врлини памћења?

Милан ГРОМовић